Од првог удруживања људи или животиња у групе, постојала су правила понашања, која су одређивала међусобне односе. У почетку је то била сила јачег. Развојем цивилизације, код људи се јављају писана правила, закони, устав... Али колико год се тежило да се што више тога уреди законима, неке ствари и даље остају ван правног оквира и уређују се неписаним правилима. Скуп тих неписаних правила називамо морал.

Морал се генерално може дефинисати као скуп моралних норми, којима се регулишу међусобни односи људи и којима се одређује шта је добро, а шта лоше. За кршење моралних норми нису предвиђене законске последице, али људи их поштују. Њихово кршење повлачи другу врсту казне, бојкот заједнице, изолацију, подсмјех...

Морал прожима комплетну историју људског рода, али су се норме током историје мијењале, мијењао се субјекат морала, као и њихов значај. У римском и грчком царству се сматрало недостојним да неко са статусом грађанина буде извршилац послова, већ да искључиво управља робовима који раде. У каснијем добу, са појавом монотеистичких религија, јавља се вјерски морал у комбинацији са традицијом. Неке норме су прописиване на основу светих књига, или „разрадом“ текстова од стране „учењака“. Изласком из средњег вијека, доласком ренесансе, развојем средстава за рад, формирањем градова, настаје грађански морал. Моралне норме различитог историјског момента су често опречне. Оно што је у једном времену било морално, у другом је срамно. У старој Грчој, Риму...било је уобичајено да грађанин посједује робове, да поред супруге има и робиње, које су биле подређене супрузи. Данас то не да је неморално, већ је и законом кажњиво. Оно што је у једном дијелу свијета врхунац части, на другом крају може да буде за сваку осуду. Само један вијек раније, у Црној Гори, ако бисте рекли нешто шалбено или увредљиво на рачун нечијих бркова, могао је да вас убије. Данас то није случај.

Сада, када резимирамо све ово, поставља се питање, шта је у ствари морал? Ко је тај што одређује шта је морално, a шта није? Шта му даје кредибилитет за такво нешто и како помирити супротстављене моралне норме различитих култура? Може ли се до универзалног морала?

Последња револуција у моралу, која је имала потенцијал да превлада на глобалном нивоу, се десила са појавом марксизма. Након другог свјетског рата и формирања социјалистичког блока, настала је епоха социјализма. Социјализам није био само пуко теоретисање шта ће бити, ако буде и чему се надамо, већ је у самом старту поставио нове, чврсте темеље за изградњу читавог блока држава разрушених и опустошених у рату, на до тада, невиђен начин, удруженим радом.

Како се Европом ширио социјализам, многи инелектуалци су сматрали да се до универзалног морала може доћи кроз марксизам. Марксизам не прави националне разлике међу људима, већ их све посматра као независне произвођаче, а њихов рад као унију, асоцијацију независних произвођача ( фабрика, општина, држава, савези држава...). Сматрало се да ће се удруживањем, економски и политички слободних произвођача у социјалистичком друштву, временом превазићи разлике међу људима услед заједничке борбе за већу продуктивност у производњи, а тиме и бољи стандард радника и боље услове рада. Да ће се многе актуелне појаве у друштвиме, које живе кроз традицију, сујевјерје и сл. једноставно наћи на путу даљег развоја социјалистичког друштва и да ће их као такве друшто „прегазити“, те ће тако људи у разним крајевима свијета све више сличити једни другима по питању организације друштва, размишљања, материјалне производње...

У Југославији, социјализам није само донио промјене по питању власништва над средствима за рад, већ је дубоко зашао у све поре друштва. Донио је пуну друштвену слободу женама, у смислу да су у уставу државе биле изједначене са мушкарцима. Тиме се велики број жена аткивно укључује у изградњу државе и развој њене привреде. Оно што је у капиталистичкој држави било ствар подсмјеха, па и осуде, у социјалистичком друштву постаје узор. Социјалистичко друштво у Југославији је било друштво једнаких шанси. Средства за рад су у друштвеној својини, школовање бесплатно и доступно свима. Свак је живио од личног дохотка из друштвене или државне фирме. У таквим условима, нема фаворизованих, тако да онај ко је успјешан, успјех дугује искључиво својем раду, доброј организацији у додатном залагању, добром образовању и уочавањем шанси. Када би се неко, у таквим условима, издвојио из масе, изградио лијепу кућу, постао познат инелектуалац, успјешан пољопривредник , постао би поштован, јер се могао издвојити једино личним ангажовањем. То је изазвало такмичарски дух, јер су и остали жељели да буду виђени, па би и они појачали лично залагање у том смјеру. Све то је развило такмичарски дух и доводило до стварања јаке материјалне основе друштва, а упоредо са тим и до стварања неких нових радних и животних навика, као и обрасца понашања. Због тога је Југославија у свијету била препозната као држава богатих појединаца. То је уједно био и зачетак нечега што је у Југославији дефинисано као социјалистички морал чија је основа рад.

Човјек преузима одређене улоге у друштву, да би постао саставни дио тог друштва, као и норме којима се регулишу међусобни односи. Усвајањем постојећих узора и идеала, изједначавање у понашању и схватањима са средином у којој живи, доводи до стварања типичне личности једног друштва. Предвиђало се да ће то довести до стварања већинске човјекове личности, социјалистичке личности, која живи у социјалистичком друштву, у коме влада социјалистички морал. Како би све већи број држава усвајао социјализам, тако би социјалистички морал постао доминантна глобална појава.

Коментар на текст: Владислав Вуковић

Криза нашег самоуправног социјалистичког морала условљена је низом околности и историјских чинјеница. Емпиријски најважније су: егоизам, одсуство емпатије према другима и злоупотребљавање патриотских схватања, односно односа према друштву и држави. Ово потоње је претрпјело највећу злоупотребу. Тражене су жртве и оданост друштву и држави, а у пракси безграничну оданост владајућој партији – њеним елитама и појединцима ( за заслуге које су у прошлости, а не у савремено доба имали ). Отуда је самоуправљање, поред свих законских и других прокламација дјеловало као нешто поклоњено, а предузећа изнајмљена радничкој класи - призвођачима, али под условом контроле од стране партијске и владајуће биографије.

Та владајућа биографија срушена је анархистичким снагама, које су наше друштво и државу довеле у контрареволуционарну позицију, у којој је завладала пљачка друштвене и државне имовине, криминал и корупција. Све се одразило и на питање морала, поимања правде и правичности, што ће се, уз разне кризе, морати поново сверегулисати са становишта научних и цивилизацијских основа.