СВОЈ – ТУЂ

Призводња је услов опстанка људског рода. Човјек производи да би задовољио своје потребе, које могу да буду дневне, недјељне, мјесечне, годишње... У некадашњим племенским заједницама људи су заједно радили на обезбјеђивању заједничких потреба и равноправно дијелили материјална добра. Са даљим развојем друштва настало је друштво какво познајемо данас, капиталистичко друштво. У капитализму се главни акценат ставља на техничко технолошки развој, ради што веће експлоатације и подређивања природе и већег профита, а запоставља се развој друштвених наука, јер сваки значајнији развој друштвених наука доводи до сржи проблема, разоткрива узрок, а то је класно раслојавање.

Капитализам је друштвено-економска формација заснована на експлоатацији човјека од стране другог човјека, капиталисте који присваја вишак вриједности који радник ствара. Чим имамо производњу, имамо и производне односе, а производни односи у класном друштву неминовно доводе до антагонизма између експлоататора и експлоатисаних. Ово оставља озбиљне последице на човјекову личност и изазива отуђеност. Бити отуђен значи изгубити контролу над сопственом дјелатношћу и производима свога рада, лишити себе права избора предмета своје производне активности, замјењивати смисао живота вјештачким потребама за богатством ствари и робовањем стварима, толерисати односе експлоатације, зависти, мржње и неповјерења међу људима, односе у којима се човјек осјећа као поражено, угњетено, напуштено, презрено биће. Једном ријечју, бити отуђен значи бити лишен онога што човјек јесте и треба да буде, осиромашен за неке битне карактеристике своје генеричке суштине.

Услед огромног техничко технолошког напретка дошло је до значајног пораста продуктивности у раду. Данас радник призводи енормно више и ствара веће вриједности него на почетку двадесетог вијека за исто вријеме. Очигледно је да што више радник производи и ствара веће богатство, он сам постаје све сиромашнији и безвриједнији. Приватна својина је довела до тога да производ рада не присваја радник, већ власник средстава за производњу. Услед тога производ његовог рада постаје човјеку непријатељ. Постаје нешто што се њему супротставља и што му ствара патњу, па тако настаје отуђеност од производа рада. Човјек је „дизајниран“ да ради и ствара, јер је човјек свјесно и друштвено биће. Рад је свјесна сврсисходна дјелатност, те се ту доказује свијест човјека. Међутим, у капитализму, током рада радник ствара велике вриједности, ствара богатства, а он сам остаје сиромах. Капиталисти ствара виле, док он живи неусловно, ствара умјетничка дјела уграђујући себе у иста, а самог себе „огољује“. У таквим условима код човјека се јавља одбојност, отуђеност према раду. То код човјека ствара жељу да бјежи од рада и ужива у материјалним богатствима и гомилањем истих, уживање у претјераном јелу и пићу, јер се једино тада осјећа лијепо, што су животињски нагони. Околности које су довеле до тога да радник губи сваки контакт са производима свога рада доводе до тога да се човјек отуђује од самог рада. Рад почиње да егзистира изван човјека као некакав спољашни рад. Радник нема шта да понуди осим своје радне снаге и он се може одржати само као радник, постајући роба, а машине капитал. Човјек постаје вреднован по принципу оно што могу да платим, то сам ја и толико вриједим. Како рад постаје човјеку „спољашњи рад“,односно не припада његовој суштини, он се у таквом раду не остварује, него пориче, не осјећа срећним него несрећним, не развија своје физичке и духовне способности већ мрцвари своју природу и свој дух, у раду у коме је све подређено профиту. То постаје присилан рад.

У условима робне производње у капитализму, захтијева се велика концентрација радне снаге на једном мјесту, што је довело до стварања градова. Временом, популација у градовима се вишеструко увећала, што је довело до велике понуде радне снаге и оштре конкуренције међу њима. То је све довело до зависти, мржње, егоизма и неповјерења међу људима и то постаје начин живљења. У грађанској капиталистичкој држави људи не живе један са другим, већ један поред другог, омеђени својом приватном својином, гледајући се „кроз нишан преко плота“, посматрајући оног поред да се није случајно „снашао“, да ли би и он могао тако, а да не буде ухвћен или да претекне оног другог и преузме његове шансе. Или да нађе начин да паразитира на „државним јаслама“. На тај начин долази до отуђења човјека од човјека.

У немогућности да се избори са савакодневним проблемима и притисцима и оствари своју економску слободу, многи људи залутају у неку имагинарну стварност. Један дио се повлачи у себе и заузима пасиван став према друштвеном животу, иживљавањем у индивидуализму, или анархистичком игнорисању друштва и друштвених норми, идеализацији државе, а други дио спас тражи у религији. Умјесто да се суоче са реалним проблемима и пораде на рјешавању истих, они рјешење очекују од неке више силе и тада настаје религијско отуђење човјека. Религијска знања не могу бити основа активности данашњег човјека. Ако одете у производне погоне челичане „наоружани“ светим књигама, сигурно ћете погинути. „Религија је покушај потлачених људи да пронађу себе, да учине протест против стварне биједе, али то чине не у обрачуну са стварношћу, већ бјежањем од стварности. С тога је религија у ствари опијум народа“. Класно друштво намеће свим члановима идеал друштвене заједнице какав има владајућа класа, која намеће своје принципе као опште. То узрокује подвојеност човјека на јавну и приватну личност, због сукоба и несклада личних и друштвених циљева, доводи до негације индивидуализма и личности, доводи до комформизма и опортунизма. Опортуниста некритички прихвата наметнуте норме због страха од силе која иза њих стоји, страха за егзистанцију. Постаје малограђанин, неискрен, упућен на себе и своје интересе због чега је спреман да изда своје властите идеале и принципе. Живот по двострукој рачуници у капиталистичком друштву ствара од човјека живо противурјечје. Постаје изолован и усамљен, а превладавање те подвојености је могуће само на мисаоном плану, религији и идеологији уопште. У грађанском друштву човјек није остварио своју истинску друштвеност, јер „ у држави, гдје човјек важи као генеричко биће, он је имагинаран члан једног замишљеног суверенитета, лишен свога стварног, индивидуалног живота и испуњен нестварном општошћу“. Идеализација државе не може да превлада ову подвојеност човјекова живота у политичкој заједници гдје се он јавља као друштвено биће и живота у грађанском друштву, гдје се он јавља као дјелатан, приватан човјек.

Све укупно, ово доводи до дехуманизације друштва на глобалном нивоу. Докле можемо стићи отуђени, острашћени, задојени национализмом, издајом сопствених идеала и животом у лажи?

kontakt

Ukoliko ste simpatizer ili želite da postanete član, javite se na sledeće kontakt podatke ili nas posjetite u našim prostorijama u centru grada. Očekujemo vas!

Vladislav Vuković +382 67 631293
Radislav Stanišić +382 69 674265
tel/fax: +382 20 220233
E-mail: jkpcrnegore@gmail.com
Adresa: Trg Božane Vučinić br. 17, Podgorica, Crna Gora